САВЕЗ СЛИЈЕПИХ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Инвалидитет ме НЕ одређује – национална кампања пројекта EMPOWER



У оквиру пројекта EMPOWER којег проводи Kаритас БиХ заједно с партнерима, а финансира Европска унија, поводом 3. децембра, Свјетског дана особа с инвалидитетом, проводи се Национална кампања подизања свијести под називом „Инвалидитет ме не одређује“.

Негативан став друштва према особама с инвалидитетом у Босни и Херцеговини у већини случајева се огледа у наглашавању немогућности особа с инвалидитетом, не узимајући притом у обзир њихове способности и могућности, те се тако особе с инвалидитетом свакодневно суочавају са ситуацијама у којима немају прилику показати што све желе и могу урадити. Кампањом „Инвалидитет ме не одређује” желе се приказати примјери особа с инвалидитетом из 7 градова Босне и Херцеговине које су се успјеле изборити за своја права и остварити се у свим животним улогама. Тиме желимо остале особе с инвалидитетом и организације које раде с њима охрабрити да слиједе кораке ових позитивних примјера, а јавност потакнути на потпору која ће особама с инвалидитетом омогућити развој својих капацитета и остваривање свога потенцијала.

Јадранка, 58 година, Сарајево

Јадранка живи и ради у Сарајеву као секретар Удружења глухих Кантона Сарајево. Од своје пете године је глуха особа и истиче да је једна од ријетких глухих особа која је успјела развити дар говора.

Одрасла је у породици пуној подршке уз коју се научила борити за себе, не одустајати кад је тешко и као најважније истиче да су је научили прихватити свој инвалидитет и носити се с њим вјерујући у себе и своје способности. Школовала се у Заводу за рехабилитацију слуха и говора дјеце и омладине „Немања Влатковић” гдје је провела посебно лијепо и успјешно раздобље. Данас ради у Удружењу глухих Кантона Сарајево гдје свакодневно комуницира с члановима, другим институцијама, води Фацебоок страницу и уређује часопис Удружења. Такођер наводи велику помоћ своје кћери која је тумач знаковног језика и која јој помаже у ситуацијама у којима околина није прилагођена глухим особама. Осим наведених пословних и породичних обвеза успијева пронаћи и вријеме за себе које проводи сликајући на свили и читајући књиге.

Јадранка поручује јавности да глухим особама не треба сажаљење, него само стрпљење, а осталим особама с инвалидитетом да буду упорни и вјерују у себе. И сама је, након што је схватила смисао свог живота, успјела прећи животне препреке и не чекати беспомоћно да нам се коцкице посложе.

„Какве везе има глухоћа уха када ум чује. Једина права, неизљечива глухоћа, је глухоћа ума.“ Виктор Хуго

Селмир, 28 година, Бугојно

Селмир долази из Бугојна. Од своје десете године је слијепа особа. Уз подршку учитеља из основне школе и Центра за социјални рад Бугојно уписује школу у Центру за слијепу и слабовиду дјецу у Сарајеву и стиче звање физиотерапеута. Након средње школе добива значајну прилику обављања приправничког стажа у Дому здравља Бугојно гдје стиче годину дана радног искуства које га је, како наводи, припремило за будуће пословне подухвате и охрабрило га да почне радити као физиотерапеут у приватном ангажману, чиме се и тренутно бави. Када смо га питали да нам каже нешто више о свом послу, радо је подијелио с нама како ужива у свакодневном раду с клијентима с којима има само позитивна искуства, без обзира на свој инвалидитет. Сваки дан проведен на послу је прилика за нова дружења али што је још битније, прилика за пружање помоћи особама које су у потреби за оздрављењем. То његов пут чини посебним.

Сматра да је успјешан, јер се сам ангажовао у тражењу посла и свог усавршавања, те није допустио да га околности обесхрабре. Селмир нам поручује да нам се ништа неће само понудити, требамо се борити, учити и тражити и сигурно ћемо наћи оно што желимо

Милица, 30 година, Требиње

Милица је рођена у Чапљини, живи у Требињу. По завршетку средње школе након незгодног пада постаје параплегичарка. Не оптерећујући се мишљу зашто се баш њој ово догодило, одлучила је узети живот у своје руке и полако изградити свој пут. Како сама каже, свакодневница јој је била као партија шаха – повлачила је потезе фигурама које је имала. Истиче значајну подршку Удружења ампутираца Требиње који су је запослили, те тако Милица започиње свој пут борбе за права особа с инвалидитетом. Са свакодневним предрасудама јавности бори се својом појавом и с осмијехом на лицу којег је могла ставити тек када је прихватила себе и изборила се са својим унутрашњим гласовима, истичући своје успјехе и не дајући прилику другима да је сажалијевају. И јавности и осталим особама с инвалидитетом поручује да се фокусирају на могућности, колике год оне биле, а не на недостатке те на томе граде будућност.

Милица је данас веома успјешна млада жена, активна је чланица Удружења ампутираца Требиње и Удружења параплегичара Требиње и активни заговарач за права особа с инвалидитетом. Одборница је у Скупштини града Требиња, као представница особа с инвалидитетом, студентица на Факултету за производњу и менаџмент, те ради у Електропривреди Републике Српске. У своје слободно вријеме бави се фотографијом, сликарством, шивањем и кајакаштвом, у чему је репрезентативка Босне и Херцеговине и једина дјевојка с инвалидитетом на Балкану која се бави кајакаштвом!

Пред вјетром можемо градити вјетрењаче а можемо градити и зидове. Не будимо ти који граде зидове и крију се иза њих! - поручује нам Милица.

Вахид, 60 година, Тузла

Вахид живи и ради у Тузли. На почетку поносно истиче како је супруг, отац и дјед. Поред ових значајних улога, Вахид истиче још једну - предсједник је Удружења за узајамну помоћ у душевној невољи ТК Фениx.

С дијагнозом посттрауматског стресног поремећаја живи од 1996. године. Велику улогу у прилагођавању добивеној дијагнози одиграло је његово оснивање ТК Фениx гдје је са својом животном причом нашао мјесто код најугледнијих свјетских издавача и имао изразит утицај на токове заштите права особа с менталним потешкоћама у земљи и цијелој регији југоисточне Европе. Тада је на своју дијагнозу почео гледати на другачији начин и полако се враћао у токове свакодневног живота. Из свог искуства истиче како је особама с инвалидитетом подршка околине веома значајна, те је веома сретан што поред подршке ТК Фениx има и велику подршку своје породице, за коју каже да је кључна за све особе са психосоцијалним инвалидитетом.

На крају нам поручује: рад је најбоље рјешење. Подцртава како се пружањем могућности за рад особама с инвалидитетом дају могућности да се у први план ставе њихови разноврсни потенцијали али и додатно усаврше способности. Особе с инвалидитетом у великој мјери могу допринијети заједници уколико им се укаже прилика!

Аземина, 31 година, Мостар

Аземина живи и ради у Мостару, у ресторану „Лонато” као конобарица, већ 4 године. Аземина је дјевојка с интелектуалним потешкоћама и активни је члан радионице „Маслачак”, Центра за дјецу и омладину с посебним потребама „Лос Росалес“.

У своје слободно вријеме Аземина пише пјесме и слика, а од малена јој је била жеља издати властиту књигу. Идеалну прилику за испуњење жеље је уочила баш сада, када све више времена проводимо испред екрана, заборављајући на благо које књиге скривају. У својој првој књизи  пјесма сама је урадила и илустрације на начин да привуче и најмлађу и најстарију публику. Кроз сваку пјесму и слику је причала причу о свом животу. Уз подршку Центра „Лос Росалес” остварила је свој сан али и наставила сањати па је након успјешне прве књиге издала и другу, за коју каже да је била још успјешнија.

Својим пјесмама поручује другима да се прихвате онакви какви јесу и да буду свјесни своје вриједности, да се не дижу у висине, али ни да не допуштају другима да их спуштају на дно.

Саша, 41 година, Бања Лука

Саша живи и ради у Бања Луци на Универзитету у Центру за подршку студентима с инвалидитетом и од рођења је слијепа особа.

Школовао се у Дервенти, Београду и на Филозофском факултету у Бања Луци на Одсјеку за српски језик и књижевност. С поносом истиче како је  прва особа с инвалидитетом која је уписала факултет у Бања Луци 1998. године. Поред студија за који је био веома заинтересован, подијелио је с нама да је открио и своју љубав према рачунарима и захваљујући свом знању, након завршетка студија ради, на изради wеб странице, а од 2011. године је запослен Центру за подршку студентима.

Са свакодневним предрасудама Саша се бори на начин да друге подучава о свом инвалидитету јер сматра да је незнање оно што највећим дијелом доприноси предрасудама јавности. Поручује и осталим особама с инвалидитетом да изађу у јавност, да се не затварају у себе, колико год некад тешко било у околини у којој се налазе, јер су они једини који се могу изборити за себе и наћи своје мјесто у друштву.

Азра, 27 година, Бихаћ

Азра је рођена у Бихаћу, гдје је завршила основну и средњу умјетничку школу, а спортом се бави од своје 13. године. Данас је Азра дјевојка која успјешно балансира каријеру, спорт, љубав према сликарству и својој многобројној породици. Истиче како има двије породице: своју примарну, али и породицу у џудо клубу. Како наводи, веома јој значи подршка коју добива од њих, али и својих пријатеља.

Јавност Азру познаје као прву особу с Доwн синдромом која се запослила у БиХ, прије отприлике пет година, у трговини козметичких производа у Бихаћу. Осим што је испуњена у професионалној улози, и у слободно вријеме ниже успјехе. У џуду је понос БиХ: на свјетском првенству је освојила треће, а на европском прво мјесто! Осим љубави према спорту, ужива и у сликању. Највише воли сликати мртву природу, а чак је имала и самосталну изложбу.

Азра нам поручује да без обзира на тешкоће и препреке са којима се суочавамо, будемо храбри, устрајни и увијек вјерујемо да можемо постићи све што желимо!